U Subotu 26.04.2014 u Sava Centru nastupao je fenomenalni i nesvakidašnji Cirque Éloize sa komadom “ID”. Cirkuska trupa koja broji petnest članova svoj šuo bazira na akrobaciji, baletu, cirkuskim veštinama i uličnom plesu, kombinujući video i audio zvukove sa orginalnom scenografijom.
Na samom početku predstave obaveštenje preko razglasa šta da radimo u slučaju opasnosti, unelo je trunku nemira. Nama malo hrabrijima su ipak zagolicali maštu i pitali smo se šta sledi? Zatim su se svetla ugasila kako bi se video samo put kojim je biciklista krenuo u publiku. Leteo je akrobata svojim biciklom preko stepenica, šetajći kroz redove i flertujući sa publikom. Nakon uvodne tačke na scenu su došli dvoje plesača koji su nežnim plesom razmenjivali energiju kao da su potpuno sami. A onda se scenografija transformisala i pretvorila u srce grada ukrašeno grafitima, zgradama, stubovima, banderama, gde sve vrvi od betona. Jedan od akrobata se tada uvijao oko bandere, prkoseći gravitaciji, da bi se odjednom vrtoglavo spustio glavom nadole, ostavljajući nas bez daha.
Nova scena se odigravala na gradilištu sa majstorima i jednim netipičnim žonglerom sa teniskim lopticama, koje su odbijaću se od stakla nestvarno letele po sceni, razigranije i smelije nego na teniskim turnirima.
Iznenađenje je nastupilo kada je trupa pozvala nekog iz publike da učestvuje u jednom delu tačke. Da li je bio uzbuđen ili uplašen nije se moglo videti. Biciklista akrobata preskakao je mladića sa svih strana, a on poput dobrog statiste samo je nepomično ležao. Pitali smo se da li je živ posle ovakve adrenalinske inekcije?
Zatim su nastupile scene na trapezu, ali je vrhunac bila tačka u kojoj se jedan iz trupe penje na stolice, slažući ih istovremeno jednu na drugu u vis od nekoliko metara, da bi se na samom vrhu vrteo na jednoj ruci.
Sam kraj predstave donosi dinamičnu scenu u kojoj smo mi gledaoci jedva pratili šta se dešava na sceni, ko pada, a ko preleće scenu i kojom brzinom upadaju u male kocke od prozora. Dokazali su da su i majstori moderne gradske scenografije koja je samo upotpunila celokupan utisak.
Gromoglasni aplauz je bio samo jedan način da pokažemo svoje divljenje prema ovoj talentovanoj i jedinstvenoj trupi. Kada su se svetla upalila lagano sam krenula ka izlazu, a u vazduhu je ostalo da lebdi pitanje: Kada sam ja poslednji put vozila bicikl, makar i utabanom stazom?
Ana Čolić
Dnevnik jedne Ane
