U vremenu sadašnjem, kada su plate niske a školarine visoke, pesimizam izjednačen sa optimizmom upustiti se u avanturu zvanu putovanje jeste pravi kapric. Ili možda nije?
Za mene su putovanja oduvek bila radosna avantura, hrana za gladne sanjarske oči. Nekima je to beg od učmalosti i monotonog života, a nekima od stvarnosti. Putovanja vozom nam nesumnjivo unose notu nadahnuća, prstohvat čarolije i zrnca ludosti. Smelost je pridodata ako se na putovanje odlučimo vozom kao prevoznim sredstvom. Sa vozom sam dugo bila na Vi, bio mi je nepoznat, u glavi ruiniran i dekadentan, a u očima-nezamisliv. No, dala sam mu jednu šansu da me šarmira. Za godinu dana proputovala sam vozom nekoliko manjih, srednjih gradova i država, ma koliko to nekome bizarno izgledalo. Trebalo bi srušiti predrasude o putovanjima vozom ličnim iskustvom. Voz je meni promenio percepciju, a vozne karte (koje su veoma pristupačne) su se smenjivale. Geografske granice gumicom brisale, lokomotiva je postala way of living, bar mog malenog života.
Putovanje vozom, nakon dugih pauza počela sam u letnjoj sezoni, zaputivši se ka crnogorskom primorju, tačnije ka luci Bar. Mondensko mesto srednje klase ili paradajz turista, koji se uželeleo slane vode i ponekog jeza ili puža. U vozu definitivno ima više prostora, komocije, može se prošetati i protegnuti noge, ili svratiti do vagon restorana da se popije kafa. Mogla sam da biram, mogućnosti su razne, prva klasa, kušet (pa da budem ležeći putnik ) ili standardni kupe. Izabrala sam kupe i put delila sa još pet nervoznih, glasnih i rečitih saputnika nabijenih kao zrna u naru. Nakon nekoliko kiflica i kafa, iz pristojnosti razmenili smo nekoliko pogleda i rečenica, a onda svako je uzeo svoj jastuk, spustio sedište i legao. Ne sećam se ko je ugasio svetlo. Pala je noć, bilo je toplo, voz je išao osrednjim tempom po uglačanim šinama. Carina nas je sanjive razbudila i otišla. Ujutru, cik zore već nas je budio miris soli, liandera i mora. Sišla sam sa voza neizmerno ushićena i odmorna.
Naredni put smo se voz i ja sreli kada sam putovala u Budimpeštu, za doček Nove godine. Taj voz nije imao kupe već je više podsećao na autobus, iz jednog dela sastavljen bez kupea, pregrada ili vrata, podsećao je na metro,osrednjeg kvaliteta.Bilo je dosta omladine koja je uz termose kafe pevala, pričala, glasno smejala. Sećam se da je bilo udobno za spavanje cele noći i da smo stigli pre vremena. 
U najlepšem sećanju mi je ipak, ostalo romantično putovanje vozom Romantika u barokni gradić - Sremski Karlovci. Vagoni su bili nemi svedoci jednog davnog vremena, svaki je imao ime, moj se zvao Pantelija. Od samog ulaska u vagon imala sam utisak da vazduh postaje topliji, atmosfera tiša, kao da je sve oko mene bilo zavijeno sedefastom maglom prošlih vremena . Ako bismo zatvorili oči mogli bi da zamislimo jednu scenu ili čak epohu. Gospođe u saten haljinama sa slamnatim šeširima i sa okruglim prtljagom i gospodu sa cilindrima i crnim frakovima. Kupei su uradjeni od lamperije bordo boje,sedista udobna ,za cetri osobe u jednom kupeu, zavese ručno izvežene, stočići lakovani. Posle sat vremena vožnje želela sam da napravim predah i popijem kafu. Na svakom stolu u vagon restoranu stajala je po jedna lampa sa retro abazurom, usamljeno čekajući da joj šoljica kafe pravi društvo. Ispijajući kafu, gledali smo prizore pokušavajući da ih zadržimo u očima.
Posle svih putovanja, teško je formulisati utisak koji voz ostavlja. To je skup najrazličitijih mirisa, prizora, boja, kupea,vagona, ali i strukture ljudi koje možete sresti. Uglavnom, monotono sigurno nije, čarobno može biti, ako dopustimo.
Ana Čolić
Dnevnik jedne Ane
