Osvanulo je još jedno predivno jutro, koje je obećavalo danom punom zabave i dobrog raspoloženja. Ali, meni je nešto nedostajalo. Tradicionalno sam mućkala svoj nes sa toplim mlekom i gledala dalako u visine kroz prozor svog stana na osmom spratu. Sta raditi ovog divnog majskog dana? Okupiti drugarice za neku laganu šetnju, usputni šoping koji leči sve rane, upasti maserki u termin ili zgrabiti rezervnu činiju kokica i odgledati sve filmove koji se pune prašinom mesecima? Klasika, ali ne. Sve bih, a opet... i ne bih ništa. Nešto mi nedostaje. Ili mi neko nedostaje. Da, znam da je odgovor negde u meni, ali nikako da ispliva, nikako da ga ispljunem na glas. Ne znam zašto mi to tako teško pada. Raskomotila sam se na terasi, srknula gutljaj polu-gorke kafe i rešila: danas ću naći dečka. Dosta je ludovanja do zore, ispraznih poljubaca i zagrljaja, želim svoju drugu polovinu, ne tražim čak ni idealnu, može i blago propocionalnu, ali da je moja i ničija. Presu za kosu u ruke (za frizera stvarno nemam vremena) i radi, sva sreća pa sam redovno išla u solarijum, nemam potrebe za „kilogram“ šminke danas. Gde li su mi one Cavalli sandalice? Hmm, da kod Jelene su, baš kad ne treba (hajde da je nekoga i nahvatala na njih, ovako..ni sebi, ni meni nije trenutno od koristi). Nije toliko strašno, izvući će me Diorova haljina, jeste da sam je htela za neku drugu priliku, ali šta sad...ipak treba ostaviti utisak. Ne sviđa mi se kako mi zgleda kosa, ipak ću dodati ona dva umetka u pramenovima, za bolji efekat, burberry parfemčić, naravno sa sobom, malo maskarice, sjaja i Gucci torbica i idemo J. A ključevi od kola? Jao, gde su kljiučevi? E, kad bi se manje pravile žurke u ovom stanu možda bih se i snašla, svako vršlja kako i gde stigne. Huh...evo su! Pa da, u cipeli su, da ih nisam slučajno spazila, verovala bih da mi ih je neko „digao“. Živeti u strogom centru grada ima svoje prednosti i mane. Bučno je, standardno nema mesta za parkiranje, a opet..sve je tu, na dohvat ruke. I ja sam tu, i lepi momci su tu. Pa kako sam onda sama? Ne, neću da se frustriram dodatno. Naći ću ja i lepog , zgodnog, visokog, obrazovanog, duhovitog, urednog...(samoj sebi sam smešna dok brbljam ovo puštajući mjuzu iz kola da me nadjača, jer bih bila presrećna i da mi ima samo dve navedene stavke, koga ja lažem, Bože?!). Toliko sam ljudi upoznala ovom ili onom prilikom, toliko je momaka prošlo, ali nikako da u meni flipne „ono“. Počinjem da verujem u priče matorih oko sebe da su se vremena bitno promenila u tom muškom-ženskom odnosu i da je mnogo teško srodnu dušu. Stižem po Micku koja živi blizu mene, čak ni jedna cela pesma se nije završila, ona riba, kasni, kao i uvek. Palim još jednu cigaretu i nervozno cupkam nogom. Krenule smo. Stižemo u jedan od naših kafića, sve je isto, manje-više. Gomila istih, moćnih ljudi, kojima igraju oči kao na vrelom ulju za piletinom. Gade mi se. Zveče skupi satovi, kajle, tabakere, duž cele ulice se pomešao miris najskupljih parfema, u baštama preovlađuju duge plave veštačke kose. Piju se vitamnski napici, jer je to jedino prihvatljivo za liniju i detoks-fazu, posle silnog alkoholisanja za vikend. Nije zanimljivo. Ostavila sam Micku da se zabavlja sa Mikijem i Coom i da prave planove za predstojeće letovanje, jer su svi oni samo u toj priči. Pokupila sam pastu iz restorana kod komše i rešila sa ostatak dana provedem u kadi. Tako sam se osećala. Videla sam da nisam za društvo, sve mi je smetalo i nisam mogla da misli koncentrišem ni na jednu običnu, ispraznu priču. Ali, morala sam da prošetam kuče. Trendža, kosa u rep, patike i na zadatak. Spustile smo se Kiki i ja očas posla do keja i to je ono što mi je naviše prijalo. Miris reke mi je odvlačio celodnevnu setu, posmatrajući je kako se igra po mladoj zelenoj travi, činilo me je ispunjenom, bar na trenutak. Već sam se upuštala u tamnije misli, kad...klepila me je teniska loptica. Uh, kako sam se iznervirala za trenutak, došlo mi je da polomim onog ko mi je prekinuo mir. Hoćeš djavola...kako sam se, okrećući se, podigla pogled, nesto me je preseklo u stomaku. Ne, nije bio medeni rotvajler koji je dokotrljao balavu lopticu, već njegov gazda. O da, i to kakav gazda! Osetila sam strašnu vrućinu i izgubljenost, dok se on izvinjavao zbog, nazovi, udarca. Kakvo izvinjenje – ne čujem! Mislim da sam se zagledala kao nikad u životu, i to ja, heej, koju uvek drugi odmeravaju, šmekaju, a ja kad i želim da pogledam, glumim neko ludilo i ne gledam. Kad sam došla sebi, pokušala sam da uđem u priču, ali...suptilno je nastavio niz put. Izgleda da sam previše vremena izgubila na opčinjenost. Nekako sam stigla da se dokopam lopte i da je bacim iz sve snage ka njemu. Misija uspela, pravo u glavu, iako sam planirala to mnogo nežnije da odradim, ipak klecaj kolena i znojave ruke očigledno nisu smanjile moj doživljaj, već sam zapela iz petnih žila. Eee...postavka zadatka uspela, sad - na rad.
NASTAVIĆE SE...
