Ostavite me sad samu, sve moje drage krpice. Možda je vrijeme da budem bez šminke, štikli, umjetnih pramenova, steznika i grudnjaka, podrške sa svake strane, da budem ja. A možda ipak još uvijek nije...
Da li te je strah? I sad bi me ovdje svaki psiholog ispravio, nije tebe obuzeo strah nego se bojiš, suoči se i bla bla. Da li se bojiš? Da li se bojiš činjenice da te izabranik tvoga vrtljivog srca neće prepoznati danas, pošto baš i nije tvoj dan, a nije baš ni izlazak vikendom?
Sasvim je prirodno da niko od nas nije prirodan. I to uopšte nije poželjno. Možda čak ni društveno prihvatljivo u cijelom balkanskom univerzumu koji živi zaseban život. I onaj put kad ti ljubav tvog života kaže kako si toliko lijepa da ti uopšte ne treba šminka, ne budi blesava, i u tom trenutku misli da zapravo imaš metar i po trepavice same od sebe, a ne da podsjećaš na očerupanu sovu kad ustaneš. 
Kako onda ustati pored nekog, pitam se ja? Sasvim jednostavno, dok dođe do zajedničkog ustajanja (pritom ne mislim i na lijeganje jer tad imaš još obrisane tragove onoga što je bila šminka, pobogu, pa nisam ja neka konzerva ovdje) taj čovjek zaista treba da te voli zbog toga što jesi, a ne zbog onoga što možeš da budeš uz malu pomoć tvojih prijatelja korektora u par nijansi.
U svakom slučaju, neka te ne voli baš cijeli dan zbog duše, jer većina nas i nema neku toliko kvalitetnu dušu. Nemaju ni dečki, zato otvaraju vrata, kupuju cvijeće, nude se da te povezu iako prođeš pored sopstvenog auta da dođeš do njihovog. Ako ne misliš da sledeće veče provedeš stružući snijeg sa šajbe pred njegovom kućom, dok simultano zagrijavaš auto za njegove plitke lakovane cipelice, drži se šminke. Jesam li ja to čula „ženama je teže“?
Stil i ti by Tijana Bjeljac
Foto by Jovana Rakezić
Galerija
