Ako postoji ijedno mesto (izuzev Diznilenda) koje nas vraća u detinjstvo, raspiruje maštu i stavlja čarobni kez na lice to je upravo-vašar.Nedaleko od moje kuće nastanio se, pre dosta godina.Upoznali smo se dok sam još bila devojčurak, kada me je šarmirao ušećerenim jabukama,lušama i šećernom vatom u duginim bojama. Volela sam karusel, balerinu i onaj gusarski brod, posle koga uvek uzviknem-nikad više. Danas je sve manje više isto, samo što sam ja porasla, ali entuzijazam je ostao. Kada sam ove godine posetila vašar 2-og avgusta, oduševila sam se prepoznatljivom energijom.Zadržao je stari sjaj. Prvo što sam primetila bile su tezgice sa džidžabidžama koje sve devojčice i devojke vole(narukvice,pirsing,lepeze,veštačke trepavice,baloni) i naravno odmah kupila ultra violet ogrlicu, a balone dobila na poklon. Bilo je tu pored tetovaža i pravih nabildovanih tattoo majstora ali devojke nesigurne pred velikim albumom ipak, odlučile su se za tetoviranje kanom. Nedaleko od glavne staze, sijao je ringišpil poput užarene komete, zasijale su mi zenice od svetlećih efekata od rendžera, balerine, tramboline,lavirinta do autića na struju. Pored je bila jedna neugledna bela prikolica i još neuglednija baba gde je red bio najveći. Meta, igračke i puška,pucanje puškom u metu, za plišanu nagradu. Uvek sam se pitala zašto je red dugačak kada je nagrada bezvezna igračka, ali takmičarski duh očigledno uvek predvlada.
Bombone su priča za sebe, bilo je nekoliko veselih tezgi sa gumenim bombonama, susam štanglama, svilenim bombonama i naravno jabukama. Prodavci su šarmirali šetače poklanjajući slatkiše ali i komplimente. Jedan je šeretski pevušio ”O daj okreni, taj ringišpil u mojoj glavi,to ne zna niko,samo ti”. Nisu štedeli,a mlade devojčice su crvenele poput zrelih jabuka. Poneki pogled, osmeh, broj se razmenio i živeo prvi randevu.
Malo sam se udaljila od šećerlema da bih videla šta se dogadja u šatorima, da li kao nekad ima muzike, trubača i narodnih pevačica.Istini za volju, nije kao nekad kada ih je bilo pet,a sada se svelo na jedan šator u kojem su najavljivali Nadu Topčagić. Atmosfera uzavrela, pivo na točenje, roštilj,miris mesa i stari neobrijani momci za stolovima. Čekali su strpljivo pevačicu ili povod za još jednu ludu pijanu noć. Delovali su mi tužno, letargično. Nisam želela da uđem unutra, prizor mi je bio težak-ili dobrodošla u svet odraslih. A želela sam da vašar i dalje upijam detinjim očima i još uvek želim. Znam da će mi vašarski sjaj još dugo boraviti u očima a miris luša golicati nepca. Napustila sam vašar srećna.
Ana Čolić
Dnevnik jedne Ane
