Nekim ljudima greškom u ličnoj karti piše ime i prezime, umesto toga trebalo bi da im piše pravi prijatelj. To su oni retki koji zaslužuju statuu bronzanog momka ili zlatni pehar. Oni duvaju u naša jedra, dlanovi im trnu dok nas bodre, a oči im sijaju kada uspemo. Imam takva tri prijatelja uz koje sam se smejala, plakala, nervirala, praštala, učila, padala, podizala. Oni su naši antidepresivi, drago kamenje i najslađi začin života. Prijateljstvo, po meni, nije umna kategorija, jer da jeste ne bi se družili pesnik i majstor, nepismen i erudita, nobelovac i boem, filozof i pijanica.
Serija „Sex i grad“ mi je približila pojam prijateljstva, ali film „Doviđenja“ me je pomerio, ekranizovana bliskost. U pravom prijateljstvu nema vaganja, kočnica, predrasuda, sujete i ostalih demona.
Moje prvo knjiško znanje o prijateljstvu podstakao je Sent Egziperi i čuvena alegorija o prijateljstvu između ruže i malog princa. O svojoj ruži on brine jer je ulagao trud, rad i vreme, iako su vizuelno sve ruže iste, malom princu je njegova najdraža. Tako čovek sreće na hiljade ljudi, ali samo neki od njih postaju pravi prijatelji, oni NAŠI i mi NJIHOV. 
Prijatelji novijeg datuma upućeni su obično u neke epizode našeg života, dok oni iz detinjstva prate ceo naš serijal. Znaju nas iz tinejdž dana, bubuljica, revolta, u fazi “u inat svima i uprkos svemu”. Oni su naš alter ego, znaju naše prve simpatije, prva letovanja, tajne i snove. Taoci su mamurluka posle punoletstva i euforije brucoških dana, kvasili smo im ramena zbog ljubavnih nedaća.
Šarmantni Duško Radović je primetio „Prijateljstvo ima tri motiva: prijatno, dobro, korisno. Zato ima i tri vrste prijateljstva: iz druželjublja, iz dobroljublja i iz koristoljublja." Danas su prava prijateljstva retka, a na sceni su najviše oni iz treće kategorije - koristoljublja, koja mi liče na „Banku usluga". Funkcionišu bez unošenja emocija, poljubaca i reči “You can do it”. Da nije sve tako crna govore dva članka koja sam pročitala u novinama. Jedan je o prijateljstvu između policajca i romske devojčice sa ulice.Slučajno su uspostavili kontakt dok je ona prosila za hranu, a danas je humani policajac uči slova, pisanje, kako da pravilno jede i koristi pribor. Drugi primer je devojka koja je nahranila beskućnika, dovela ga u svoj stan i pružila mu mrvu dostojanstva. Danas igraju šah i smeju se čudesnim spletom okolnosti. 
Jedan psihoanalitičar Erikson se pak služi terminom „voz prijatelja” uz objašnjenje: naš život je jedan voz gde uskaču ljudi na raznim stanicama, najviše se ukrcavaju dok smo mladi. Kako odrastamo, vidimo jasno, pa ih sami izbacujemo sa koferima, praznim rečima, ofucanim izgovorima. Ja tu ne bih ništa dodala.
Fotografija: Milan Buljiguć
Ana Čolić
Dnevnik jedne Ane
