Ni naše društvo nije odolelo pravilima kapitalizma, koja su jasno definisana- preopterećenost poslom, profitom, analizama, rokovima, u suštini- mnogo iscrpljujućeg posla a malo privatnog života.
Gledajući svoju okolinu, upijajući priče svojih prijateljica, uvidjam da se termin “workoholic” itekako odomaćio kod nas, pa ga sve više ljudi dosledno sledi. Svojom voljom ili ne, postali smo prezauzeti poslom ili zaspleljeni papirima, klijentima i očekivanjima nadredjenih. To se najčešće odnosi na rad u bankama, farmaceutskim kućama, stranim kompanijama, revizorskim kućama, ili domaćim većim firmama. Ne znam kada je posao prestao da bude jedan deo naše životne priče, već postao glavni akter našeg filma.
U svom okruženju imam kontradiktornu sliku. S jedne strane drugarice su mi preopterećene poslom, pritiskom, što većim brojem novih klijenata, skokom profita, i novih pozicija na poslu. Na poslu su od 7 do 7 sa jedva pauzom za ručak, bez podrške, feedback-a, posao je prestao biti izazov već noćna mora. Šefovi ih jure po kancelarijama, kabinetima i ordinacijama. Kažu da porodicu, decu ne vidjaju, kuća im je postala hotel za prenoćište.
Sa druge strane, prijateljice su mi nezaposlene, hronično, godinama. Idu od šaltera do šaltera, oglasa do portala. Na birou su često vidjene (mada ne i drag gost), mlataraju sa radnom knjižicom, sa papirima u ruci i sumornim licima bez nade. Ili su nekvalifikovane ili prekvalifikovane, ili nemaju vezu, rodbinsku liniju koja bi ih “ubacila” na neko radno mesto.
Apsurd društva u kojem živimo jeste u isto vreme nezaposlenost i prezaposlenost, bez balansa i rešenja na vidiku. Prvoj grupi prijateljica je potrebno nešto za opuštanje, bez tenzije i pritiska a drugoj grupaciji nešto protiv otupljivanja čula, i malih moždanih vijuga. Svima je potreban posao ali umeren. Preterana opterećenost vodi u neurozu i u sindrom “burn out” (izgaranje na poslu) kada kočnice i živci već popuštaju pod pritiskom nadredjenih i sagore na poslu. Postoje dva rešenja kod ovog sindroma kada se javi, otkaz ili promena pozicije na poslu. Produkt pritiska je nataložen stres ( skupljan uredno godinama)koji se kasnije teže prevazilazi.
Sumiram da smo postali kao društvo otporni na veliki poslovni, nametnuti stres ali, uvek postoji ona jedna, rizična kap koja kad padne od umora i nervoze, više ništa nije isto na poslu i u životu jedne osobe.
Da li čekamo da radno vreme u budućnosti bude bolje ili da bolji budemo mi (ljudi)?
